Jedan od najtalentovanijih pesnika u Srbiji u prošlom veku. Zabeleženo je da on predstavlja vrhunac u razvoju poezije svog doba, kao i da je prvi autor koji je u srpsku poeziju uneo slike iz podsvesti i iracionalnog. Stvarao je autentičnu, senzibilnu i fluidnu poeziju, muzikalnu u ritmu i emocijama. Proživeo je na rubu siromaštva. Tragika ratova na ovim prostorima na početku XX veka odrazila se i na njegov lični život. Pesme su mu pune mraka, ličnog, dubokog bola, pesimizma, filozofskih vizija životnog besmisla i prolaznosti i neumitnosti konačnog.

Rođen je u 1880. godine u Zablaću kod Čačka, gde je i pohađao gimnaziju. Bio je osrednji đak i dva puta bezuspešno pokušavao da položi maturu. Pre dolaska u Beograd dve godine je radio kao seoski učitelj. U Beogradu je našao posao u opštinskoj carinarnici i bavio se merenjem šljiva. Kasnije je živeo od honorarnih poslova - radio je kao korektor i sarađivao u dnevnim listovima. Bio je visok, markantan, razbarušeni pesnik-boem, koji je vreme provodio po kafanama. 

Istorija umetničkih krugova na ovim prostorima pamti ga kao jednu od najosobenijih figura beogradske boemije s početka veka. Nakon ženidbe promenio je način života, ali to nije trajalo dugo - ratni vihori došli su po svoje i prekinuli jedini srećni period njegovog života. U Prvom balkanskom ratu Dis je bio ratni izveštač, a u Prvom svetskom ratu, 1915. godine, našao se u masi izbeglica koje su se s vojskom povlačile preko Albanije. Sa Krfa je potom, poslat u Francusku. Razboleo se od tuberkuloze i nije bilo izgleda da će preživeti ratne dane. Ali nije ga dokrajčila bolest - poginuo je prilikom torpedovanja broda od strane nemačke podmornice, kojim se iz Francuske vraćao na Krf. Ovakav kraj pesnik kao da je naslutio - naslov njegove prve i najbolje zbirke iz 1911. godine jeste baš "Utopljene duše".

Pesma Tamnica, štampana je kao prolog ove zbirke. Izgrađena je na tri osnovna simbola - tamnice, zvezda i očiju. Zvezde su deo čovekove preegzistencije, a rođenje je odvajanje od zvezda i početak tamnice života. Oči u sebi imaju odsjaj te maglovite pregzistencije i ispunjene su lepotom i tajanstvom sveta a ljubav, kao i zvezde, izvan je granica neposrednog postojanja. 

Najpoznatija Disova pesma ljubavne tematike - Možda spava, takođe ima metafizičku dimenziju, višeslojnost i neuhvatljiv smisao koji dozvoljava različita tumačenja. Pesma je u baladičnom tonu, a u njoj je opisan trenutak neodređenog, maglovitog stanja, onog pre buđenja, koje pesnik nosi u sećanju. Lik drage je nejasan, eteričan, od njenog tela pesnik razaznaje samo oči a sve ostalo se gubi u izmaglici sna i snoviđenja. Pesma je i vrhunski izraz muzikalnosti srpskog stiha- usporenog je ritma, u trinaestercima.

Čuvena Disova pesma je i Nirvana, u kojoj iščezavaju svi znaci života. Pesnik se ne seća onoga što je bilo, mrtve stvari same izlazi pred njega, on je nepomičan pred navalom nebića koje je - bez oblika, bez sreće, bez jada/ pogled mrtav i prazan duboko. Pesnik je u Nirvani samo žrtva, boja prolaznoti stvari a pesma filozofski odraz pesnikovog promišljanja o životu koje je mračno, duboko i crno.

Knjigu "Utopljene duše" Dis je štampao o svom trošku, jer nije bilo izdavača koji bi objavio poeziju pesnika za koju je Jovan Skerlić, tada najuticajnija ličnost srpske kritike, tvrdio da predstavlja neuku i grubu imitaciju. U knjizi je bilo i pesama sazdanih od elemenata najgrublje stvarnosti, s kritičkom i satiričkom oštricom (Naši dani, Raspadanje). 

Druga Disova zbirka "Mi čekamo cara", objavljena je 1913. godine, a smatra se zbirkom manje vrednih, rodoljubivih pesama. Neke od kasnijih pesama, koje je Dis napisao u izgnanstvu (Među svojima, Nedovršene pesme), imaju nove i drugačije kvalitete - nežnost, toplinu, jednostavan, elementaran i neposredan jezik i iskidan ritam blizak slobodnom stihu. 

Disov ideal poezije bio je parnasovski. Njemu je ostao veran do kraja, ali je on bio suprotan njegovom pesničkom duhu. Jovan Deretić je naveo da je čvrsta forma pesme (kojoj su težili parnasovci) bila "pretesan kalup o koji se spoticala i razbijala Disova lirska emocija", kao i da je on "u svojoj poeziji bio uklešten između tradicije i novog doba".

Vladislav Petković Dis bio je i patriota i razbarušeni boem, ali i tragična figura, nesrećna i slamana tokom čitavog života. Nije živeo dugo i nije za sobom ostavio veliki opus. Ali njegov pesnički nerv je stvorio poeziju koja je autentična, duboka, snažna. Dis je proživeo svoje stihove i potpisao pesme koje se danas nalaze u svim ozbiljnim antologijama srpskog pesništva i među najboljim su pesmama ovdašnje lirike XX veka.



TAMNICA


To je onaj život gde sam pao i ja
s nevinih daljina, sa očima zvezda
I sa suzom mojom što nesvesno sija
I žali, k'o tica oborena gnezda.
To je onaj život, gde sam pao i ja 

Sa nimalo znanja i bez moje volje,
Nepoznat govoru i nevolji ružnoj.
I ja plakah tada. Ne beše mi bolje. 
I ostadoh tako u kolevci tužnoj
Sa nimalo znanja i bez moje volje.

I ne znadoh da mi krv struji i teče,
I da nosim oblik što se mirno menja;
I da nosim oblik, san lepote, veče
I tišinu blagu k'o dah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i teče,

I da beže zvezde iz mojih očiju,
Da se stvara nebo i svod ovaj sada
I prostor, trajanje za red stvari sviju,
I da moja glava rađa sav svet jada,
I da beže zvezde iz mojih očiju.

Al' begaju zvezde; ostavljaju boje
Mesta i daljine i viziju jave;
I sad tako žive kao biće moje,
Nevino vezane za san moje glave.
Al' begaju zvezde, ostavljaju boje.

Pri beganju zvezda zemlja je ostala
Za hod mojih nogu i za život reči:
I tako je snaga u meni postala,
Snaga koja boli, snaga koja leči.
Pri beganju zvezda zemlja je ostala.

I tu zemlju danas poznao sam i ja
Sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda,
I sa suzom mojom, što mi i sad sija
I žali, k'o tica oborena gnezda.
I tu zemlju danas poznao sam i ja.

Kao stara tajna ja počeh ja živim,
Zakovan za zemlju što životu služi,
Da okrećem oči daljinama sivim.
Dok mi venac snova moju glavu kruži.
Kao stara tajna počeh ja da živim.

Da osećam sebe u pogledu trava
I noći, i voda; i da slušam biće
I duh moj u svemu kako moćno spava
K'o jedina pesma, jedino otkriće;
Da osećam sebe u pogledu trava

I očiju što ih vidi moja snaga,
Očiju što zovu kao glas tišina,
Kao govor šuma, kao divna draga
Izgubljenih snova, zaspalih visina
I očiju što ih vidi moja snaga. 



MOŽDA SPAVA

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja, 
Pesmu jednu u snu što sam svu noc slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg vise, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, sto ja noćas snih;
Ne sećam se ničeg vise, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
Što me čudno po zivotu vode i gone:
U snu dođu, da me vide, šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad.

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže, da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.


NIRVANA


Noćas su me pohodili mrtvi.
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće - k meni dohođaše.

Tu su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
Tu su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada
Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblika, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, k'o kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje, i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari. 



Jelena Jovanović