Srbija
Partenon
Bora Stanković
Prve asocijacije na Boru Stankoviću su Vranje, Koštana, Sofka i Mitketova "žal za mlados". Stanković je u srpskoj prozi na početku 20. veka bio osveženje, pisac nove tematike i dubokog poniranja u ljudsku psihu, patrijarhalni svet i njegove okove na ivici patologije. Jovan Skerlić je za Stankovića naveo da je možda najjači talenat koji je ikada bio u srpskoj književnosti. Nesumnjivo je da je Stankovićevo delo obeležilo srpsku književnost početkom veka i trasiralo put potonjim autorima. "Po tematici on je najizrazitiji regionalista među našim realistima, a po psihologiji likova, postupku i stilu, jedan od začetnika naše moderne proze", naveo je Jovan Deretić.
Borisav Stanković je rođen u Vranju 1876. godine. Tu je završio osnovnu školu i gimnaziju, a u Beogradu Pravni fakultet. Oženio se 1902. godine, proveo godinu dana u Parizu, a zatim je radio kao carinik, poreznik, kontrolor državne trošarine u Bajlonijevoj pivari i, pred Prvi svetski rat, postao činovnik Crkvenog odeljenja Ministarstva prosvete. Posle rata, koji je proveo van Beograda, sklanjajući se od vojske, postao je činovnik Umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete. U Ministarstvu je radio od 1920. do smrti, 1927. godine.
Stanković je od početka svog književnog rada bio privržen tradiciji realističke proze. U pripovetkama, dramama i romanima dao je sliku rodnog Vranja na prekretnici između turskog vremena i modernog doba. Tematika Stankovićevih dela socijalno je određena, a u načinu prikazivanja dominira unutrašnja, psihološka perspektiva. Najaktivniji je bio u prvoj fazi rada, na prelazu dva veka, kada je, jednu za drugom, objavio tri knjige pripovedaka - Iz starog Jevanđelja (1899), Stari Dani (1902) i Božji ljudi (1902), kao i dramu Koštana (1902). U tom periodu započeo je rad na romanima Nečista krv (objavljen 1910) i Gazda Mladen (1927).
Presudnu ulogu u Stankovićevom stvaralaštvu imaju utisci i sećanja iz detinjstva. U pripovetkama je data i poetična, prozračna i svetla slika života, i mračna slika društvenih sukoba i konflikata - između starog i novog, bogatih i siromašnih slojeva, pojedinaca i društva. Težište pripovedanja je na psihičkim lomovima i unutrašnjim burama u čoveku, ali se nikad ne gubi iz vida šira sociološka osnova likova i situacija. Trougao sila koje deluju na čoveka u Stankovićevim delima formiraju novac, moral i eros. Etika društva i materijalni interes porodice suprotstavljaju se erotskom nagonu pojedinca, a ograničenja i zabrane uzrok su teških unutrašnjih drama, nesrećnih sudbina, promašenih života. Osujećena ljubav, nedozvoljena, zabranjena i potisnuta zbog toga što su njeni akteri pripadnici različitih društvenih staleža, tema je više Stankovićevih pripovedaka. Jedna od najuspelijih je Uvela ruža, lirska i elegična pripovetka, pisana u prvom i drugom licu, u kojoj se oživljava sećanje na mladost i osećanja, na sveže letnje večeri i opojne mirise orijentalnih bašti.
Svet poniženih društvenih marginalaca, prosjaka, beskućnika, retardiranih i bednih Stanković je dočarao u zbirci kratkih pripovedaka i crtica Božji ljudi.
Složeni unutrašnji svet žene tema je najuspelijih i najznačajnijih Stankovićevih dela. Sputanost koju nameće patrijarhalno društvo i žena kao žrtva sredine tema je pripovetke Pokojnikova žena. Junakinja te pripovetke nemoćno se batrga u mreži patrijarhalnih običaja koji joj oduzimaju identitet, pravo na normalan život, elementarnu slobodu i osećanja. Žena je glavni lik i u najpopularnijoj Stankovićevevoj drami Koštana. Napisana u tradicionalnoj dramskoj formi, ovo je potresna priča o tragičnim ljudskim sudbinama i sublimacija dve velike teme - jedna je tuga za prohujalom mladošću, a druga čulna opsesija ženskom lepotom. Narodne pesme koje peva Ciganka Koštana pune su čežnje za lepotom, slobodom i nesputanim životom ispunjenim radošću i lišenim stega i svakodnevnog sivila. Drama je puna derta, duboke, iskonske tuge, očaja i melanholije, ali i snažne strasti prema životu. Koštana je delo smešteno u konkretnu sredinu, obojeno temperamentom srpskog juga, ali i vanvremensko delo zbog snažno datih, univerzalnih ljudskih osećaja. Zbog toga je i postala najpopularnija Stankovićeva drama i imala brojne pozorišne postavke. Druge dve Stankovićeve drame - Tašana i Jovča nastale su dramatizacijom istoimenih pripovedaka.
Nečista krv, roman objavljen 1910. godine, zamišljen je kao društvena hronika Vranja, ali je prerastao u psihološki utemeljen roman ličnosti. Likovi lepotice Sofke i gazda Marka, Sofkinog svekra, osvetljeni su iznutra, psihološki (čak i psihoanalitički, frojdovski), ali je sve što se s njima događa motivisano sociološkim činjenicama - istorijom dveju porodica koje pripadaju različitim staležima. Psihološki slojevi ličnosti, seksualni nagon i zabranjene strasti, običaji na ivici patologije, dekadentno u starom, oslobađajuće u novom i sukob svega toga slika se uverljivo, plastično, autentično i sugestivno. Sve to i originalna pripovedačka tehnika učinili su ovaj roman ostvarenjem koje unosi moderno u srpsku prozu.
Značajan je i drugi Stankovićev roman (nedovršen i posthumno objavljen) - Gazda Mladen. Pripovedačka tehnika drugačija je od one u Nečistoj krvi. U romanu je sve sažeto i usmereno na glavni tok radnje - nema epizoda i digresija, rečenice su svedene, a izraz lapidaran. Priča o gazda Mladenu je priča o čoveku koji je takođe žrtva sredine i koji se odrekao svega, pa i ljubavi, zarad prosperiteta i očuvanja primarne porodice.
Stanković je pisac koji je inspiraciju i podsticaj pronalazio u rodnom Vranju, južnjačkoj sredini gde su se prelamali staro i novo doba, nekadašnji običaji i nove društvene struje, strasna zaljubljenost u život i strašni pritisci i stege krutog patrijarhalnog društva. Sećajući se ljudi iz svoje rane mladosti i kreirajući u autorskoj mašti ljude rodnog kraja koji duboko preživljavaju, pate, odriču se, posrću i izgaraju, Stanković je stvorio remek-dela srpske proze 20. veka.
Jelena Jovanović
Borisav Stanković je rođen u Vranju 1876. godine. Tu je završio osnovnu školu i gimnaziju, a u Beogradu Pravni fakultet. Oženio se 1902. godine, proveo godinu dana u Parizu, a zatim je radio kao carinik, poreznik, kontrolor državne trošarine u Bajlonijevoj pivari i, pred Prvi svetski rat, postao činovnik Crkvenog odeljenja Ministarstva prosvete. Posle rata, koji je proveo van Beograda, sklanjajući se od vojske, postao je činovnik Umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete. U Ministarstvu je radio od 1920. do smrti, 1927. godine.
Stanković je od početka svog književnog rada bio privržen tradiciji realističke proze. U pripovetkama, dramama i romanima dao je sliku rodnog Vranja na prekretnici između turskog vremena i modernog doba. Tematika Stankovićevih dela socijalno je određena, a u načinu prikazivanja dominira unutrašnja, psihološka perspektiva. Najaktivniji je bio u prvoj fazi rada, na prelazu dva veka, kada je, jednu za drugom, objavio tri knjige pripovedaka - Iz starog Jevanđelja (1899), Stari Dani (1902) i Božji ljudi (1902), kao i dramu Koštana (1902). U tom periodu započeo je rad na romanima Nečista krv (objavljen 1910) i Gazda Mladen (1927).
Presudnu ulogu u Stankovićevom stvaralaštvu imaju utisci i sećanja iz detinjstva. U pripovetkama je data i poetična, prozračna i svetla slika života, i mračna slika društvenih sukoba i konflikata - između starog i novog, bogatih i siromašnih slojeva, pojedinaca i društva. Težište pripovedanja je na psihičkim lomovima i unutrašnjim burama u čoveku, ali se nikad ne gubi iz vida šira sociološka osnova likova i situacija. Trougao sila koje deluju na čoveka u Stankovićevim delima formiraju novac, moral i eros. Etika društva i materijalni interes porodice suprotstavljaju se erotskom nagonu pojedinca, a ograničenja i zabrane uzrok su teških unutrašnjih drama, nesrećnih sudbina, promašenih života. Osujećena ljubav, nedozvoljena, zabranjena i potisnuta zbog toga što su njeni akteri pripadnici različitih društvenih staleža, tema je više Stankovićevih pripovedaka. Jedna od najuspelijih je Uvela ruža, lirska i elegična pripovetka, pisana u prvom i drugom licu, u kojoj se oživljava sećanje na mladost i osećanja, na sveže letnje večeri i opojne mirise orijentalnih bašti.
Svet poniženih društvenih marginalaca, prosjaka, beskućnika, retardiranih i bednih Stanković je dočarao u zbirci kratkih pripovedaka i crtica Božji ljudi.
Složeni unutrašnji svet žene tema je najuspelijih i najznačajnijih Stankovićevih dela. Sputanost koju nameće patrijarhalno društvo i žena kao žrtva sredine tema je pripovetke Pokojnikova žena. Junakinja te pripovetke nemoćno se batrga u mreži patrijarhalnih običaja koji joj oduzimaju identitet, pravo na normalan život, elementarnu slobodu i osećanja. Žena je glavni lik i u najpopularnijoj Stankovićevevoj drami Koštana. Napisana u tradicionalnoj dramskoj formi, ovo je potresna priča o tragičnim ljudskim sudbinama i sublimacija dve velike teme - jedna je tuga za prohujalom mladošću, a druga čulna opsesija ženskom lepotom. Narodne pesme koje peva Ciganka Koštana pune su čežnje za lepotom, slobodom i nesputanim životom ispunjenim radošću i lišenim stega i svakodnevnog sivila. Drama je puna derta, duboke, iskonske tuge, očaja i melanholije, ali i snažne strasti prema životu. Koštana je delo smešteno u konkretnu sredinu, obojeno temperamentom srpskog juga, ali i vanvremensko delo zbog snažno datih, univerzalnih ljudskih osećaja. Zbog toga je i postala najpopularnija Stankovićeva drama i imala brojne pozorišne postavke. Druge dve Stankovićeve drame - Tašana i Jovča nastale su dramatizacijom istoimenih pripovedaka.
Nečista krv, roman objavljen 1910. godine, zamišljen je kao društvena hronika Vranja, ali je prerastao u psihološki utemeljen roman ličnosti. Likovi lepotice Sofke i gazda Marka, Sofkinog svekra, osvetljeni su iznutra, psihološki (čak i psihoanalitički, frojdovski), ali je sve što se s njima događa motivisano sociološkim činjenicama - istorijom dveju porodica koje pripadaju različitim staležima. Psihološki slojevi ličnosti, seksualni nagon i zabranjene strasti, običaji na ivici patologije, dekadentno u starom, oslobađajuće u novom i sukob svega toga slika se uverljivo, plastično, autentično i sugestivno. Sve to i originalna pripovedačka tehnika učinili su ovaj roman ostvarenjem koje unosi moderno u srpsku prozu.
Značajan je i drugi Stankovićev roman (nedovršen i posthumno objavljen) - Gazda Mladen. Pripovedačka tehnika drugačija je od one u Nečistoj krvi. U romanu je sve sažeto i usmereno na glavni tok radnje - nema epizoda i digresija, rečenice su svedene, a izraz lapidaran. Priča o gazda Mladenu je priča o čoveku koji je takođe žrtva sredine i koji se odrekao svega, pa i ljubavi, zarad prosperiteta i očuvanja primarne porodice.
Stanković je pisac koji je inspiraciju i podsticaj pronalazio u rodnom Vranju, južnjačkoj sredini gde su se prelamali staro i novo doba, nekadašnji običaji i nove društvene struje, strasna zaljubljenost u život i strašni pritisci i stege krutog patrijarhalnog društva. Sećajući se ljudi iz svoje rane mladosti i kreirajući u autorskoj mašti ljude rodnog kraja koji duboko preživljavaju, pate, odriču se, posrću i izgaraju, Stanković je stvorio remek-dela srpske proze 20. veka.
Jelena Jovanović
