Mislila sam da znam da penjem, da se krećem po planinama, mislila sam i da znam da poštujem planinu, ali - bila sam u zabludi!

Dolaskom na Himalaje i pohodom većih visina, videla sam da mi treba pomoć, jer su me "pretrčavali" ljudi koji su pevali celim putem, oni koji su na sebi imali rite i bili skoro bosi... Imali su takvu energiju da sam ostala zbunjena. Kako je to moguće, zašto ja koja se celog života bavim sportom, pravilnom ishranom, sa najboljom opremom na sebi, ne mogu ni delić toga? Obratila sam im se, sa velikim naklonom i poštovanjem, jer za mene je to bilo nesto neverovatno! Naučili su me da hodam, rekli mi gde grešim, pomogli svaki put kad mi je bilo tesko. Oni su uvek tu zbog nas.

Poštovanje kakvo oni imaju prema planini treba videti i osetiti! To je teško da se rečima opiše. Sigurna sam da ih zato i planina poštuje.

U našem timu je bio šerpas Pasang Dava, koji je postao moj idol: neko ko je deset puta popeo na Everest, kome nikada nije teško da pomogne kuvaru, da nam posluži ručak, da pomogne i onima koji nisu u našoj ekipi, da oprosti svima koji nisu poštovali to što su Šerpasi uradili za nas, iako sami ne traže nikakvu zahvalnost... 

Dogodilo se jednom da dok smo sedeli u bazi i igrali karte, da je stajao iznad mene i posmatrao igru. Zamolila sam ga posle 10 minuta da me odmeni. Iako nije znao tu igru, bilo mu je dovoljno 10 minuta da pobedi!

Žao mi je što mnogi ne vide i nisu svesni koliko Šerpasi utiču na uspeh alpinista koji penju najviše vrhove sveta. Da Šerpasi ne pomažu, na prste bi se moglo izbrojati koliko bi ljudi do sada penjalo vrhove preko 8000 metara. 

Boravak na Himalajima me je mnogo naučio, iako se dosta razlikuje od prosečnog dana boravka u Beogradu, ali strpljenje i smirenost koju su mi preneli Šerpasi, kao i sredina gde smo boravili preko 40 dana, vredniji su mi od bilo kog vrha na kom sam bila!