U jeku mojih istraživanja naših dijaspora najviše sam želeo da saznam odnos između "tamo" i "ovde", a možda malo i o izboru zemalja u koje su naši ljudi odlazili, ako je takav izbor uopšte postojao.

Naročito me zanimalo kakva su sećanja poneli oni koji su otišli i kakve su uspomene ostavili onima koji su ostali. Konačno, kako su tekli ekonomski, kulturni (itd) razvoji ovih paralelnih svetova. I tako sam obilazio dijaspore&rasejanja širom sveta tražeći odgovor na ova važna pitanja dok najednom ona postadoše nevažna. Kako je čitav jedan svet nestao ili kako je čitav novi svet postao objasnio mi je – naravno - "čika Tale", koji je leteo od Toronta do Amsterdama pa dalje za Beograd – a ja sam, naravno – kao u svim pričama "slučajno" sedeo pored njega. To su one čike koje su se i same rascepile nakon što su nam poslednji ratovi i krize podelili familije. I on je ostao između i kao takav, baš na povratku iz posete "svojima" u Kanadi, učinio mi se "pogodnim" da odgovori na neka moja važna istraživačka pitanja rađena po metodološkim obrascima i uslovljena hipotezama.

No, čika Tale je smatrao da su moja istraživanja o dijaporama uzaludna, nepotrebna, čak i glupa i da danas zapravo dijaspore i ne postoje, već samo jedan globalni svet. Pitao sam se kako su to globalne teorije ophrvale i samog Taleta koji ih nikada nije izučavao i odakle sada on da mene uči kako se formiraju globalne dijaspore, što je moja naučna specijalnost! Već sam hteo da protestujem, ali me je čika Tale šarmirao nazvavši me "mladićem": 

„Kakva dijapora mladiću, zarađujete pare na nečemu što je nestalo: pa sve vam je to isto, kao u ogledalu. Nekada su postojali mnogi svetovi i sve te reportaže, a danas – gde god odeš sve isto ili tek malo drugačije. Jedna moja kćerka živi u Beogradu sa dva sina, a druga, isto sa dva sina, u Torontu. Naravno, imaju i muževe. Ja redovno posećujem obe kćeri i njihove porodice na oba kontinenta. I tako, kada sam polazio za Toronto pre mesec dana dođem da se pozdravim sa beogradskom kćerkom. 'Ćao deda', rekao mi je unuk za kompjuterom, a da se nije ni okrenuo. Drugi unuk mi je mahnuo jer nije mogao ni za sekundu prekinuti razgovor koji je već prilično dugo vodio na svom mobilnom. Konačno, na surčinski aerodrom me je odvezao zet i čim me je istovario, požurio je nazad na posao. I to u subotu!

I nakon dugog leta stignem ja u Toronto, a tamošnji zet, još uvek je bila subota, zakasnio je da me dočeka pa sam morao uzeti taksi. 'Ćao deda', rekao mi je kanadski unuk iza kompjutera, a vi već pogađate kako mi je drugi mahnuo, istina nije telefonirao nego je slušao nešto jako važno sa nekim slušalicama. Dete svo u žicama i kablovima.

U Torontu, baš kao i u Beogradu, svi su razgovori počinjali i završavali sa novcem i o novcu. Koliko se zarađuje, a koliko treba, koliko nedostaje i šta se sve mora još raditi. Moja kćerka i zet imaju ukupno pet poslova i stalno rade. Ipak smo uspeli napraviti izlet na vodopade Nijagare, jedan vikend se bogme i roštiljalo u garaži, a i rođendan jednog unuka smo proslavili u jednom McDonaldsu. Sve je to već viđeno u Beogradu i McDonalds i unukov rođendan i roštilj, a sada za vodopade – imali smo vožnju čamcem po Savi. Pa sada vi meni recite mladiću šta vi to kao nešto kao istražujete, ovako je kod nas, a ovako je kod njih: sve vam je to isto.

Još mi je čika Tale ispričao kako su ga svaki dan slali u kupovinu u jednu radnju u kojoj je mogao govoriti srpski i gde je sve izgledalo kao u bakalnici na Voždovcu s originalnom robom – sve srpsko. Međutim, u pravom kanadskom supermarketu viđao je i čika Taleta iz Grčke, čika Taleta iz Poljske i čika Taleta iz Libana.

Kada se vratio kući popunjavao je duge usamljene sate srpskim serijama Bolji Život i Porodično Blago. Tek pred veče je mogao razmeniti koju reč sa umornim zetom i umornom kćerkom. Unuci ionako nisu govorili srpski, a i kada nisu telefonirali sedeli su za kompjuterom.

„Da ti kaže čika Tale“, nemoj ti sada misliti kako je meni bilo loše u Kanadi, ovo mi je bio treći put, navikao sam ja i da budem sam i da slušam žalopojke kako se nema vremena i kako se malo zarađuje i kako je dan kada će se otplatiti hipoteka još nezamislivo dalek. Iste te priče slušam i od porodice svoje beogradske kćerke i ne preostaje mi nego da odmahujem glavom i slegam ramenima.

Samo mi ponekad zasmeta što ponekad Kanađani ogovoraju Beograđane. Tako kažu da za 12 godina nijednom nisu napustili ni Toronto ni Kanadu, a Beograđani su ih već dva puta pohodili u punom sastavu. I još zameraju Beograđanima što redovno idu i na zimski i na letnji raspust. Pa makar par dana da deca omirišu sneg na Kopaoniku, a nekim čudom se još uspe otići i do mora – već su bili i u Grčkoj, i u Tunisu i u Turskoj, a još će ovo leto čak i u Hrvatsku! A oni nikuda i nikada.

„Vidite mladiću“: svaki put hoću da se obračunam sa ovakvim razmišljanjima, ali mi bude žao, a i ne volim se svađati. Nekako onima tamo izgleda neprirodno da se ovi ovde još uvek nisu svega odrekli za dobrobit imovine kupljene na kredit.

„Eto, to meni smeta!“, izjasni se čika Tale: Žive skoro istim životima, a broje jedni drugima zalogaje i ocenjuju standard, a ne vide da im je isto. Ruku na srce ovi Kanađani imaju dva solidna auta i kuću na kredit – uz to se ne može još i zimovati i letovati. Opet, Beograđani žive u malom, 'otkupljenom' stanu, a jedini im auto baš nema osam cilindara. Sada vidite da su i dolar i dinar jedna ista stvar, a Beograd i Toronto dve kapitalističke tvorevine u kojima se ljudi bore da zarade što više i da sa tom zaradom što više kupe i steknu i imaju. U čemu je onda razlika?

I tako ja na ovom putovanju doživeh prosvetlenje. Čika Tale je ostavio utisak. Međutim, dok je na amsterdamskom aerodromu odlazio ka beogradskom avionu korakom iskusnog intekontinentalnog letača, učini mi se da je mnogo pitanja ostalo neodgovoreno ali da je čika Tale na neka dobro načeo odgovor. Možda sada mogu konačno krenuti u odgonetanja dijasporskih pitanja i pronaći razlike u istom, ali o tome neki drugi put.



Kamenko Bulić